Like Socrates, Aspasia did not leave any writings. We know about her from secondary sources. In this paper, I will show a number of things in the reports of what Aspasia said and did that are philosophically interesting, especially in what they show about dealing with various kinds of crises, from marital to political ones. First, I will argue for the most probable reconstruction of her life. Second, I will elucidate what kind of method Aspasia employed when considering marital issues. (...) Third, I will endeavor to prove that Plato’s representation of Aspasia was not a mockery, as some authors argue. Furthermore, the most significant philosophical points of Aspasia’s Funeral Speech will be highlighted and assessed. Eventually, I will attempt to figure out what Plato’s reasons might have been to ascribe this speech to a woman. (shrink)

Behavioural flexibility is often treated as the gold standard of evidence for more sophisticated or complex forms of animal cognition, such as planning, metacognition and mindreading. However, the evidential link between behavioural flexibility and complex cognition has not been explicitly or systematically defended. Such a defence is particularly pressing because observed flexible behaviours can frequently be explained by putatively simpler cognitive mechanisms. This leaves complex cognition hypotheses open to ‘deflationary’ challenges that are accorded greater evidential weight precisely because they offer (...) putatively simpler explanations of equal explanatory power. This paper challenges the blanket preference for simpler explanations, and shows that once this preference is dispensed with, and the full spectrum of evidence—including evolutionary, ecological and phylogenetic data—is accorded its proper weight, an argument in support of the prevailing assumption that behavioural flexibility can serve as evidence for complex cognitive mechanisms may begin to take shape. An adaptive model of cognitive-behavioural evolution is proposed, according to which the existence of convergent trait–environment clusters in phylogenetically disparate lineages may serve as evidence for the same trait–environment clusters in other lineages. This, in turn, could permit inferences of cognitive complexity in cases of experimental underdetermination, thereby placing the common view that behavioural flexibility can serve as evidence for complex cognition on firmer grounds. (shrink)

Ksenija Atanasijevic was not only the first female lecturer at the University of Belgrade but also the first expert in the Ancient Greek Philosophy. In this paper, I will not engage with all of her writings about Ancient Greek thought. Instead, I will place the emphasis on her interpretation of Epicurus, because her best and most profound works are dedicated to his philosophy, including her book on the Epicurus’s atomism written in French under the title L’atomisme d’Épicure. I will critically (...) discuss the consistency, plausibility, and relevance both of her interpretations of Epicurus, and his ethics and doctrine of minima. (shrink)

The word excellence is derived from the Latin word excellentia, and it means the quality of being extremely good. Human excellences could be defined as those human qualities that make a person outstanding, exceptional, superior, or, in one word, the best of one's kind in any field of human activities. Frequently, it is synonymously used with the word virtue, narrowly meaning moral excellence.

Kako je moguće baviti se Platonom danas, ukoliko je filozofija „svoje vreme obuhvaćeno mislima“? Autor Platonovom delu ne pristupa kao dogmatskom štivu, već kao tekstu prožetom paradoksima, koje izmiče svakom unapred pripremljenom, šematizovanom modelu čitanja. Obratiti se Platonu kao filozofskoj paradigmi isplativo je ukoliko filozofi koji progovaraju iz dubine vremena mogu nešto važno da nam saopšte i ukoliko smo kadri da im postavimo autentično pitanje. Zato filozofi moraju imati dah delfskog ronioca, jer biser se ne nalazi u svakoj školjci. Knjiga (...) Iz Platonove filozofije ulazi u red značajnih knjiga posvećenih Platonovoj filozofiji. Veći deo knjige je objavljen u časopisima od svetskog ugleda (na nemačkom i engleskom jeziku). Time je njen kvalitet potvrđen recenzijama koje su nastale van domaćih koterija, a delo se samerilo sa aktuelnim pristupima Platonu. Knjiga se bavi problemima koji su formulisani u drugoj polovini prošlog veka (napisano i nenapisano učenje), preko naizgled klasičnih tema (dvostruki paradoks, utemeljenje istorijskog i političkog, eros), do tekstova koji pogađaju fenomen aktuelnosti Platonove teorije i prakse (problemi kongitivne dispozicije i bioetike u Platonovoj filozofiji). Ispred nas je Platon u dijalogu sa filozofskim strujanjima s kraja dvadesetog i početkom ovog veka. Za Irinu Deretić smisao filozofskog dijaloga leži u procenjivanju i odmeravanju stanovišta u raspravi, kako bi se vlastito stanovište preciznije artikulisalo. Ne radi se o utopijskoj komunikativnoj zajednici - već o karakteru filozofskog dijaloga, koji je upućen na unutrašnji, a ne na spoljašnji agon. Platon iz sasvim nesofističkih razloga preuzima metodu sofista kada „slabiju stvar čini jačom“. Tome je suprotna eristička (ne)kultura, u kojoj strasti imaju prevagu na davanjem bilo kakvih, „a kamoli valjanih razloga“, piše Irina Deretić. Iz problematičnosti jezika i sučeljavanja sa bliskim granicama pojmljivosti, ne mora da proizađe i slabost logosa. Naprotiv, snaga logosa je obrnuto proporcionalna sposobnošću da se odredi njegova nemoć. Granicu Platonove misli Irina Deretić jezgrovito formuliše: „Platonov jezik je sav okrenut biću, i usmeren je na saznajno ovladavanje njime. Snaga argumenta učesnika u Platonovim razgovorima upravo se sastoji u njihovoj sposobnosti da tačno pogode stvarnost na koju se odnose i koju nastoje da izraze“. Ali to vodi oblikovanju samog karaktera dijaloga: sagovornici se podređuju vođstvu „same stvari“ mišljenja. Međutim, logos nije svemoćan, i inače, a pogotovo ne za Platona. Irina Deretić insistira na autentičnom smislu nemoći logosa kao racionalnog diskursa, koji se pokazuje na odlučujućim mestima, tamo gde njegove refleksije o idejama, posebno o Ideji Dobra bivaju suočene sa granicama njihove saznatljivosti i saopštivosti. Napokon, Platonova okrenutost biću nije dovela do teorije adekvatnosti između bića i jezika, nego do isticanja paradoksa i metafore. A šta je iza njihovog vela - ništa, ili su oni, naprotiv, konstitutivni za biće, da li uopšte može biti odlučeno? U skladu sa filozofskim vjeruju Nikolaja Berđajeva, može se formulisati karakteristika ove važne i lepe knjige: Iz dubine vremena izvire sposobnost da se filozofski misli, a to onda nije u koliziji sa aktuelnim „primenama“ filozofske refleksije. Naprotiv. (shrink)

С тех пор как был сформулирован новый способ прочтения Платона, осно- ванный на «неписаном учении», он стал предметом споров. Однако свидетель- ства его существования неоспоримы. Выражение Платона «неписаное учение» было использовано Аристотелем в «Физике», а описание этого учения можно найти как у Аристотеля, так и у других классических мыслителей. Есть три ключевых момента, имеющих решающее значение для «неписаного учения» Платона, т. е. его устных лекций, прочитанных в Академии, — это, во-первых, учение о принципах, т. е. о Едином и неопределенной Двоице, (...) во-вторых, тезис о геометрическом построении мира и, в-третьих, учение об идеальных числах. Эти числа упоминаются как в прямой, так и в косвенной традиции. Полемика по вопросу о «неписаном учении» возникла в немецких академических кругах, где интенсивное изучение Платона имеет давнюю и хорошо развитую тради- цию. В англосаксонском мире эта дискуссия, по-видимому, не была хорошо принята и иногда даже вызывала отвержение (особенно в кругу Г. Черниса и его последователей). Однако из этого, конечно, нельзя сделать вывод о том, что исследования, опирающиеся на «неписаное учение» Платона, не появи- лись в англоязычном мире, в котором также искали новые пути понимания смысла его философии. Сначала мы оценим различные прочтения, а также их аргументы относительно важности «неписаного учения» для реконструкции философии Платона, а затем аргументируем свою позицию в этих дискуссиях. (shrink)

Nemali broj interpretatora Platonove Države smatra kako Sokratova argumentacija protiv Trasimaha u prvoj knjizi Države nije zadovoljavajuća, valjana i uverljiva. U ovom radu autorka nastoji da pokaže u čemu leže smisao, snaga i validnost Sokratovih argumenata protiv imoralističkog stanovišta o prirodi pravednosti. Njegovi argumenti nemaju samo elenktičku, pobijajuću vrednost, nego nam daju i uvid u neka načelna pitanja, poput prirode umeća, pleoneksije, funkcije, vrline, eudajmonije, te pružaju putokaz u kojem pravcu će se kretati dalja rasprava u Državi.

Plato was the first philosopher who gave an account for the highly controversial claim that both genders are principally equal in respect to their talents and abilities. Consequently, one may advocate the thesis that in Plato’s view, the gender differences are rather the outcomes of social, cultural and political influences, than of natural factors. The aim of this paper is to elucidate the meaning and validity of Plato’s arguments for the gender equality in the Republic, which will be supplemented with (...) some important remarks on this same subject-matter from the Laws, in order to find out what social and political implications they have. In doing this, I will argue against some interpretations of prominent Plato scholars who criticize or reject his account of the social role that women should have in Plato’s ideal city. Additionally, I will discuss the claim, advocated by George Vlastos, that Plato is a feminist in a modern sense of the term. (shrink)

Browne 1 (this issue ) argues that what may appear to be a benevolent practice-disclosing the sex of a fetus to expecting parents who wish to know-is in fact an epistemically problematic and, as a result, ethically questionable medical practice. Browne worries that not only will the disclosure of fetal sex encourage sex-selective abortions (an issue we will not take up here), but also that it will convey a misleading and pernicious message about the relationship between sex and gender. More (...) specifically, she contends that the practice of disclosure is problematic because (1) it purports to establish the gender of the developing baby based on information about the baby's sex, whereas this is not a warranted inference because while sex is determined by biological factors, gender is determined by social factors and (2) it conflates (biological) sex with (social) gender or encourages such conflation or reduction and thereby promotes 'essentialistic' thinking about gender that is closely linked to sexism and social injustice. If (1) is true, then disclosing fetal sex amounts to misinforming or misleading prospective parents-and since misinforming patients is wrong, the act of disclosing is also wrong. However, beyond the wrongs of misinforming patients, the practice also perpetuates the harms associated with a rigidly gendered society through endorsing the message in (2), thus lending the authority of the medical profession to the gender-essentialist ideas that have underpinned, and continue to drive, sexism and social injustice. This analysis leads Browne to recommend that clinicians be prohibited from informing parents about the sex of their developing fetus. -/- We agree with Browne that gender essentialism-the notion that 'femaleness' and 'maleness' carve out distinct natural classes with innate, immutable properties-is not only a false metaphysical thesis, but also a pernicious idea insofar as the sexist attitudes it fosters motivate policies that systematically violate the human rights of women, as well as those of the LGBTQ community. However, we do not think that the disclosure of fetal sex misinforms prospective parents about the gender of their baby, nor do we believe that such disclosure presupposes or promotes gender essentialism properly understood. (shrink)

Peña-Guzmán (2017) argues that empirical evidence and evolutionary theory compel us to treat the phenomenon of suicide as continuous in the animal kingdom. He defends a “continuist” account in which suicide is a multiply-realizable phenomenon characterized by self-injurious and self-annihilative behaviors. This view is problematic for several reasons. First, it appears to mischaracterize the Darwinian view that mind is continuous in nature. Second, by focusing only on surface-level features of behavior, it groups causally and etiologically disparate phenomena under a single (...) conceptual umbrella, thereby reducing the account’s explanatory power. Third, it obscures existing analyses of suicide in biomedical ethics and animal welfare literatures. A more promising naturalistic approach might seek a theoretical understanding of the social/ecological circumstances that drive humans and perhaps other animals to self-destruction. (shrink)

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

Srpska recepcija grčke filozofije od Velikog rata do sredine XX veka (Anica Savić Rebac, Ksenija Atanasijević, Miloš N. Đurić).

The study aims to develop a technology for designing educational materials in English for agrarian universities based on pedagogical design. The paper identifies the main problems of the existing textbooks in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities, formulates methodological principles for designing modern educational materials, develops the stages of the technology. The scientific novelty of the study lies in elaborating and providing a scientific substantiation for the content of the analytical, design-related, content and activity (...) related, evaluation-effective stages of the technology of designing educational materials in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities. As a result, the problem of designing modern educational materials in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities that would possess communicative significance, competence orientation and implement the full range of didactic functions was solved. (shrink)

The article describes a comparative analysis of research on the approaches and peculiarities of the implementation of supervision and intervision in the professional activity of teachers abroad and in Ukraine. The concept of supervision and intervision in the work of teachers in the secondary school is revealed. The use of supervision and interference in the professional activity of teachers makes it possible to effectively prevent their emotional and professional burnout. It is noted that in Ukraine, for the first time, a (...) program of psychosocial support, which includes regular supervision for teachers and school psychologists, was developed and implemented by specialists of the National University of Kyiv-Mohyla Academy with the support of UNICEF in the eastern regions of the country where the military conflict has been taking place. However, among the teachers around the country, this practice is not used because there is no system for the preparation of supervisors; most teachers are not familiar with this concept at all. Intervision in schools abroad is quite developed, it is carried out systematically, it is aimed at creating a special and safe space for professional support, exchange of experience, and information, and it prevents emotional and professional degradation. In Ukrainian schools, the intervision between colleagues is partial. Therefore, this form of work needs support and development from the school administration. Examples of the plan of work during intervision among the teachers on the basis of foreign experience are given and recommendations on conducting intervision in pedagogical collectives are offered. (shrink)

This paper discusses two approaches of the relationship between subjectivity and intersubjectivity. The Husserlian one, a transcendental phenomenological investigation of the possibility of subjectivity and intersubjectivity, and the Waldenfelsian one, an ethical phenomenological investigation of day to day intersubjective interactions. Both authors pretend to give account of the conditions of possibility of intersubjective interaction. However, Husserl starts with the investigation of the transcendental structure of subjectivity, that is, the fundamental conditions required for the appearance of consciousness. By contrast, Waldenfels looks (...) first at practical interaction and draws conclusions on the deeper structure of subjectivity based on the traces he discovers to be characteristic for this interaction. Our interest lies in determining which of the two approaches should be given priority for the investigation of the constitution of intersubjectivity. (shrink)

This paper presents data on the representation of women at 98 philosophy departments in the United States, which were ranked by the Philosophical Gourmet Report (PGR) in 2015 as well as all of those schools on which data from 2004 exist. The paper makes four points in providing an overview of the state of the field. First, all programs reveal a statistically significant increase in the percentage of women tenured/tenure-track faculty, since 2004. Second, out of the 98 US philosophy departments (...) selected for evaluation by Julie Van Camp in 2004, none in 2015 has 50% women philosophy faculty overall, while one has 50% women who are tenured/tenure track. Third, as of 2015, there is a clear pyramidal shape to the discipline: Women are better represented as Assistant than Associate and as Associate than Full professors. Fourth, women philosophy faculty, especially those who are tenured/tenure track, are better represented at Non-PGR ranked programs than at PGR ranked and PGR Top-20 programs in 2015. (shrink)

Despite the ubiquity of inner speech in our mental lives, methods for objectively assessing inner speech capacities remain underdeveloped. The most common means of assessing inner speech is to present participants with tasks requiring them to silently judge whether two words rhyme. We developed a version of this task to assess the inner speech of a population of patients with aphasia and corresponding language production deficits. As expected, patients’ performance on the silent rhyming task was severely impaired relative to controls. (...) More surprisingly, however, patients’ performance on this task did not correlate with their performance on a variety of other standard tests of overt language abilities. In particular, patients who were generally unimpaired in their abilities to overtly name objects during confrontation naming tasks, and who could reliably judge when two words spoken to them rhymed, were still severely impaired (relative to controls) at completing the silent rhyme task. This seems to suggest that inner speech was more severely impaired in these patients than outer speech. However, these results should also cause us to critically reflect on the relation between inner speech and silent rhyme judgments more generally. (shrink)

In recent years, language has been shown to play a number of important cognitive roles over and above the communication of thoughts. One hypothesis gaining support is that language facilitates thought about abstract categories, such as democracy or prediction. To test this proposal, a novel set of semantic memory task trials, designed for assessing abstract thought non-linguistically, were normed for levels of abstractness. The trials were rated as more or less abstract to the degree that answering them required the participant (...) to abstract away from both perceptual features and common setting associations corresponding to the target image. The normed materials were then used with a population of people with aphasia to assess the relationship of abstract thought to language. While the language-impaired group with aphasia showed lower overall accuracy and longer response times than controls in general, of special note is that their response times were significantly longer as a function of a trial’s degree of abstractness. Further, the aphasia group’s response times in reporting their degree of confidence (a separate, metacognitive measure) were negatively correlated with their language production abilities, with lower language scores predicting longer metacognitive response times. These results provide some support for the hypothesis that language is an important aid to abstract thought and to metacognition about abstract thought. (shrink)

The European project European and Latin American Systems of Ethics Regulation of Biomedical Research Project (EULABOR) has carried out the first comparative analysis of ethics regulation systems for biomedical research in seven countries in Europe and Latin America, evaluating their roles in the protection of human subjects. We developed a conceptual and methodological framework defining ‘ethics regulation system for biomedical research’ as a set of actors, institutions, codes and laws involved in overseeing the ethics of biomedical research on humans. This (...) framework allowed us to develop comprehensive national reports by conducting semi-structured interviews to key informants. These reports were summarised and analysed in a comparative analysis. The study showed that the regulatory framework for clinical research in these countries differ in scope. It showed that despite the different political contexts, actors involved and motivations for creating the regulation, in most of the studied countries it was the government who took the lead in setting up the system. The study also showed that Europe and Latin America are similar regarding national bodies and research ethics committees, but the Brazilian system has strong and noteworthy specificities. (shrink)

A longish (12 page) discussion of Richard Sorabji's excellent book, with a further discussion of what it means for a theory of emotions to be a cognitive theory.

In this open peer commentary, we categorize the possible “neuroscience in national security” definitions of misuse of science and identify which, if any, are uniquely presented by advances in neuroscience. To define misuse, we first define what we would consider appropriate use: the application of reasonably safe and effective technology, based on valid and reliable scientific research, to serve a legitimate end. This definition presents distinct opportunities for assessing misuse: misuse is the application of invalid or unreliable science, or is (...) the use of reliable scientific methods to serve illegitimate ends. Ultimately, we conclude that while national security is often a politicized issue, assessing the state of scientific progress should not be. (shrink)

Declaring a cosmopolitan right to scientific progress risks perpetuating many of the inequities it aims to overcome. This calls for a re-imagination of science that directly responds to science’s links to violent nationalist projects and the harms of capitalism.

The article considers the question of the role of psychosocial intervention in forming the professional Ethics of PR-specialists. -/- There are three ethical areas (social, corporate, personal) of professional Ethics of PR-activities. The first area of professional Ethics of PR-activities is social. It consists of responsibility of PR-specialist before society. The second area of professional Ethics of PR-activities is corporate. It consists of the responsibility of PRspecialists before the PR profession in general, a PR agency, increasing the reputation of the (...) profession of PR. The third area of professional Ethics of PR-activities is personal. This area is the basis of the Ethics of PR-activities. This area is the foundation for the development of corporate and social professional Ethics of PR-activities. -/- The authors formulate three levels of psychosocial intervention according to the three ethical areas of professional Ethics of PR-activities. They are social, corporate, and personal. The aim of psychosocial intervention on the first level (social) is to deepen knowledge, transform the attitude towards social phenomena and society in general. The aim of psychosocial intervention on the second level (corporate) is to deepen the knowledge (professional development), actualize professional subjectivity, relevant professional activity at this level. The aim of psychosocial intervention on the third level (personal) is to deepen the subjection of PR-experts. The authors define professional competencies of the PR-specialists, which they have to get on the three levels. (shrink)

In the quest for mental peace and philosophical insight, the most profound approach is to let the mind function freely, without the interference of a controlling thinker. This essay explores the philosophical and cognitive implications of an unimpeded mind, drawing from Eastern traditions such as Zen Buddhism and Taoism, alongside contemporary cognitive science. It argues that the natural rhythm of thought is disrupted by the ego’s need for control, leading to mental fragmentation and turbulence. By embracing the concept of “no-mind” (...) or non-interference, individuals can achieve a harmonious flow of consciousness. Contemporary cognitive science supports this view, showing that reducing self-referential thinking enhances cognitive flexibility and emotional regulation. This harmonious state, akin to the flow experienced by top athletes and artists, offers a path to greater psychological well-being and deeper philosophical understanding. (shrink)

Walter S. Athearn's "An Introduction to the Study of the Mind" delves into the essence and functions of the human mind, exploring its immaterial, unitary, self-active, self-conscious, and abiding attributes. Athearn emphasizes the mind's immortality and constancy despite bodily changes, underscoring the importance of effective study habits and emotional management for cognitive efficiency. The work highlights the significant impact of early experiences on mental development and stresses the need for balanced growth in knowledge, appreciation, and conduct to prevent mental disorders. (...) Through insightful examples and practical guidance, Athearn provides a comprehensive framework for understanding the mind's role in shaping individual destiny and the importance of listening to the voice of conscience. (shrink)

In psychology, stress is a feeling of emotional strain and pressure. Stress is a type of psychological pain. Small amounts of stress may be beneficial, as it can improve athletic performance, motivation and reaction to the environment. Excessive amounts of stress, however, can increase the risk of strokes, heart attacks, ulcers, and mental illnesses such as depression and also aggravation of a pre-existing condition. Psychological stress can be external and related to the environment but may also be caused by internal (...) perceptions that cause an individual to experience anxiety or other negative emotions surrounding a situation, such as pressure, discomfort, etc., which they then deem stressful. (shrink)

The potential for Large Language Models (LLMs) to attain technological singularity—the point at which artificial intelligence (AI) surpasses human intellect and autonomously improves itself—is a critical concern in AI research. This paper explores the feasibility of current LLMs achieving singularity by examining the philosophical and practical requirements for such a development. We begin with a historical overview of AI and intelligence amplification, tracing the evolution of LLMs from their origins to state-of-the-art models. We then proposes a theoretical framework to assess (...) whether existing LLM technologies could satisfy the conditions for singularity, with a focus on Recursive Self-Improvement (RSI) and autonomous code generation. We integrate key component technologies, such as Reinforcement Learning from Human Feedback (RLHF) and Direct Preference Optimization (DPO), into our analysis, illustrating how these could enable LLMs to independently enhance their reasoning and problem-solving capabilities. By mapping out a potential singularity model lifecycle and examining the dynamics of exponential growth models, we elucidate the conditions under which LLMs might self-replicate and rapidly escalate their intelligence. We conclude with a discussion of the ethical and safety implications of such developments, underscoring the need for responsible and controlled advancement in AI research to mitigate existential risks. Our work aims to contribute to the ongoing dialogue on the future of AI and the critical importance of proactive measures to ensure its beneficial development. (shrink)

Normativism is the view that logic provides rules for correct reasoning. Some influential critics of normativism, such as Gilbert Harman, claim that logical rules provide reasoners with bad or misleading standards. Others, such as Gillian Russell, claim that logic is a descriptive subject and thus cannot, given Hume’s law, provide rules for reasoning. We think these critics are mistaken. Our aim in this paper is to defend normativism by sketching an alternative way of thinking about the normative force of logical (...) rules. On our view, logical rules are best characterized, in a broadly Rossian manner, as intellectual prima facie duties; i.e., they provide standards for evaluating reasoning and reasoners that are universal and authoritative, but not absolute. This position accommodates the inherent normativity of logic, contra Russell, while circumventing the challenges to normativism raised by Harman. (shrink)

In this research clipping, we present aspects of the audio-visual research Aquilomba Filomove carried out as collaborative action research by the Research Group Filomove: Philosophy, Arts and Latin América Aesthetics in 2018, together with Maria de Tie and the Comunidade Quilombola de Souza, in Chapada of Araripe, Municipality of Porteiras in the south of Ceará, Brazil. The coconut as an intertwined dance, tambourine touch and singing show the body techniques, rhythmic cells and compositional strategies that were part of the reconstruction (...) process of Afro-descendant manifestations, producing spaces of identification for the group. We guide action research towards the critical-reflective rescue of Latin American African American material and immaterial cultural heritage. -/- Neste recorte de pesquisa, apresentamos aspectos da pesquisa audiovisual Aquilomba FiloMove: O processo de re(criar) a tradição na trajetória da Mestra Maria de Tie e a Comunidade Quilombola de Souza realizada como pesquisa ação colaborativa pelo Grupo de Pesquisa FiloMove: Filosofias, Artes e Estéticas da América Latina em 2018, em conjunto com Maria de Tie e a Comunidade Quilombola de Souza, na Chapada de Araripe, Município de Porteiras, no sul do Ceará. O coco, dança entrelaçada, toque do pandeiro e canto, mostra técnicas corporais, células rítmicas e estratégias composicionais que fizeram parte do processo de reconstrução das manifestações afrodescendentes, produzindo espaços de identificação e reconhecimento para o grupo. Orientamos a pesquisa-ação para o resgate crítico-reflexivo do patrimônio cultural material e imaterial afro latino americano. (shrink)

This reply to an ongoing debate between conspiracy theory researchers from different disciplines exposes the conceptual confusions that underlie some of the disagreements in conspiracy theory research. Reconciling these conceptual confusions is important because conspiracy theories are a multidisciplinary topic and a profound understanding of them requires integrative insights from different fields. Specifically, we distinguish research focussing on conspiracy *theories* (and theorizing) from research of conspiracy *belief* (and mindset, theorists) and explain how particularism with regards to conspiracy theories does not (...) mean we cannot define a problematic subclass of conspiracy beliefs, while avoiding the problems of generalism. We hope this reply helps conspiracy theory researchers recognize the differences between studying conspiracy theories and conspiracy beliefs and appreciate the possibilities for fruitful, integrative, and interdisciplinary research. (shrink)

l. There is an antinomy in Hare's thought between Ought-Implies-Can and No-Indicatives-from-Imperatives. It cannot be resolved by drawing a distinction between implication and entailment. 2. Luther resolved this antinomy in the l6th century, but to understand his solution, we need to understand his problem. He thought the necessity of Divine foreknowledge removed contingency from human acts, thus making it impossible for sinners to do otherwise than sin. 3. Erasmus objected (on behalf of Free Will) that this violates Ought-Implies-Can which he (...) supported with Hare-style ordinary language arguments. 4. Luther a) pointed out the antinomy and b) resolved it by undermining the prescriptivist arguments for Ought-Implies-Can. 5. We can reinforce Luther's argument with an example due to David Lewis. 6. Whatever its merits as a moral principle, Ought-Implies-Can is not a logical truth and should not be included in deontic logics. Most deontic logics, and maybe the discipline itself, should therefore be abandoned. 7. Could it be that Ought-Conversationally-Implies-Can? Yes - in some contexts. But a) even if these contexts are central to the evolution of Ought, the implication is not built into the semantics of the word; b) nor is the parallel implication built into the semantics of orders; and c) in some cases Ought conversationally implies Can, only because Ought-Implies-Can is a background moral belief. d) Points a) and b) suggest a criticism of prescriptivism - that Oughts do not entail imperatives but that the relation is one of conversational implicature. 8. If Ought-Implies-Can is treated as a moral principle, Erasmus' argument for Free Will can be revived (given his Christian assumptions). But it does not 'prove' Pelagianism as Luther supposed. A semi-Pelagian alternative is available. (shrink)

Political liberals ask citizens not to appeal to certain considerations, including religious and philosophical convictions, in political deliberation. We argue that political liberals must include a demanding requirement of intellectual modesty in their ideal of citizenship in order to motivate this deliberative restraint. The requirement calls on each citizen to believe that the best reasoners disagree about the considerations that she is barred from appealing to. Along the way, we clarify how requirements of intellectual modesty relate to moral reasons for (...) deliberative restraint. And we argue against attempts to weaken our requirement of intellectual modesty by emphasizing those moral reasons. (shrink)

The meaning of “information and communication technologies (ICT)”, “market of information and communication technologies” were clarified in the article. Components and priority areas for capital investment in the ICT market were determined. The relativity of relationship between the placement of supercomputers in the countries and their level of innovation was revealed. The tendencies of world ICT market development were defined. The place of Ukraine in the world ICT market was established.

Abstract: Colombia's armed conflict, one of the longest in the world, requires a special approach to transitional justice strategies. Institutionalized practices customs. Approach it from a perspective that, with the legislative and judicial actions, give rise to political-educational and ethical-cultural actions is key. Recognition and legitimacy are complementary. With Carlos S. Nino, we see the law as a collective action in time.

Coherence and correspondence are classical contenders as theories of truth. In this paper we examine them instead as interacting factors in the dynamics of belief across epistemic networks. We construct an agent-based model of network contact in which agents are characterized not in terms of single beliefs but in terms of internal belief suites. Individuals update elements of their belief suites on input from other agents in order both to maximize internal belief coherence and to incorporate ‘trickled in’ elements of (...) truth as correspondence. Results, though often intuitive, prove more complex than in simpler models (Hegselmann & Krause 2002, 2006; Grim, Singer, Reade & Fisher 2015). The optimistic finding is that pressures toward internal coherence can exploit and expand on small elements of truth as correspondence is introduced into epistemic networks. Less optimistic results show that pressures for coherence can also work directly against the incorporation of truth, particularly when coherence is established first and new data is introduced later. (shrink)

The thesis of this article is that there has never been any ground for the controversy between the doctrine of free will and determinism, that it is based upon a misapprehension, that the two assertions are entirely consistent, that one of them strictly implies the other, that they have been opposed only because of our natural want of the analytical imagination. In so saying I do not tamper with the meaning of either phrase. That would be unpardonable. I mean free (...) will in the natural and usual sense, in the fullest, the most absolute sense in which for the purposes of the personal and moral life the term is ever employed. I mean it as implying responsibility, merit and demerit, guilt and desert. I mean it as implying, after an act has been performed, that one " could have done otherwise " than one did. I mean it as conveying these things also, not in any subtly modified sense but in exactly the sense in which we conceive them in life and in law and in ethics. These two doctrines have been opposed because we have not realised that free will can be analysed without being destroyed, and that determinism is merely a feature of the analysis of it. And if we are tempted to take refuge in the thought of an "ultimate ", an "innermost" liberty that eludes the analysis, then we have implied a deterministic basis and constitution for this liberty as well. For such a basis and constitution lie in the idea of liberty. -/- The thesis is not, like that of Green or Bradley, that the contending opinions are reconciled if we adopt a certain metaphysic of the ego, as that it is timeless, and identifies itself with a desire by a " timeless act". This is to say that the two are irreconcilable, as they are popularly supposed to be, except by a theory that delivers us from the conflict by taking us out of time. Our view on the contrary is that from the natural and temporal point of view itself there never was any need of a reconciliation but only of a comprehension of the meaning of terms. (The metaphysical nature of the self and its identity through time is a problem for all who confront memory, anticipation, etc.; it has no peculiar difficulties arising from the present problem.) -/- I am not maintaining that determinism is true; only that it is true insofar as we have free will. That we are free in willing is, broadly speaking, a fact of experience. That broad fact is more assured than any philosophical analysis. It is therefore surer than the deterministic analysis of it, entirely adequate as that in the end appears to be. But it is not here affirmed that there are no small exceptions, no slight undetermined swervings, no ingredient of absolute chance. All that is here said is that such absence of determination, if and so far as it exists, is no gain to freedom, but sheer loss of it; no advantage to the moral life, but blank subtraction from it. -- When I speak below of "the indeterminist" I mean the libertarian indeterminist, that is, him who believes in free will and holds that it involves indetermination. (shrink)

Библиогр.: с. 190-206.В настоящей книге мы стремились обрисовать контуры нормативной модели смены фундаментальных научных теорий продемонстрировать эффективность ее применения на примере перехода «Лоренц – Эйнштейн». Нелишне еще раз подчеркнуть, что ни сама модель, ни задаваемые ей теоретические реконструкции ни в коей мере не являются окончательными. Единственное, на что претендует автор, – это лишь на то, что они лучше – в определенных аспектах – предложенных к настоящему времени моделей и реконструкций. Поэтому не только нельзя констатировать, что все проблемы – методологического и (...) историко-научного характера (даже сформулированные в начале данного исследования) – полностью и окончательно решены. Напротив, предлагаемая концепция ставит (а иногда по-новому формулирует) ряд сложных и интеречных задач. Перечислим вкратце некоторые из них. Во-первых, желательно выяснить, насколько данная концепция является универсальной, уточнить область ее применимости. Может ли она претендовать на реконструкцию всех процессов смены в истории физики, и если не может, то каких именно? Ответ на последний вопрос представляет для модели исключительный интерес, поскольку он может указать на возможные направления ее дальнейшего совершенствования. Скажем, способна ли наша концепция дать достаточно адекватные описания переходов «Птолемей – Коперник» или «Аристотель – Галилей – Ньютон»? Далее, применима ли наша модель к развитию других естественных наук, скажем, к историям химии и биологии? Может ли она описать переходы «Пристли – Лавуазье» или «Ламарк – Дарвин»? Во-вторых, как «работает» модель в современной физике? Способна ли она указать определенные направления крайне актуального сейчас синтеза общей теории относительности и квантовой теории поля? Некоторые попытки (см., например, Нугаев, 1987) обнадеживают, но до реальных результатов еще далеко. В-третьих, реконструкция научной революциив физике в начале XX века также ставит не меньше проблем чем решает. Несмотря на то, она ориентирует исследователей на единое, целостное рассмотрение двух рассматривавшихся, как правило, изолированно, научных революций – квантовой и релятивистской – встает вопрос о более детальном рассмотрении взаимодействия «эйнштейновской» и «боровской» программ. Дальнейшее продвижение в этом направлении предполагает рассмотрение, возможно, под новым углом зрения, истории становления квантовой механики начиная с 20-х годов. И, наконец, последней (отнюдь не по важности) является проблема взаимодействия когнитивных и социальных факторов в процессе смены фундаментальных теорий. Иногда отказ от стандартной гипотетико-дедуктивной интерпретации естественнонауч-ной теории (см. подробнее введение) воспринимается как свидетельство в пользу так называемой «сильной программы» социологии науки, сформулированной Д. Блуром, с. Барнсом и др. (см., например, обзор «Современная западная социология науки», 1988). С точки зрения сторонников этой программы, движущие силы развития научного познания определяются не внутренними факторами развития науки, а ее социокультурным окружением. Именно последнее оказывает решающее влияние на смену фундаментальных теорий. Например, согласно работе американского историка науки П. Формана «Веймарская культура, причинность и квантовая теория», причиной перехода от классической механики к квантовой было распространение среди немецких физиков экзистенциалистской « философии жизни», характеризующейся антагонизмом к рациональности. Одним из каналов, через который индетерминистские настроения «проникали» в среду немецких ученых, была философия Шпенглера (см. подробнее Мамчур, 1987). Как справедливо (там же) отмечает Е. А. Мамчур, необходимо проводить различие между социальной природой познания, его социокультурной обусловленностью и социокультурной детермина-цией. Концепция социальной природы познания – важнейший принцип гносеологии: подлинным субъктом познания является все человеческое общество. Согласно тезису о социокультурной обусловленности познания, разделяемому подавляющим большинством исследователей (см., например, Бляхер и Волынская, 1976; Казютинский, 1979; Карпинская, 1980; Кузнецова, 1984; Пахомов, 1985 и др.), социокультурные факторы через философию, картину мира, идеалы научного познания оказывают определенное влияние на процесс научного познания. Но тезис о социокультурной детерминации требует, чтобы социокультурные факторы определяли саму внутреннюю логику развития науки и, как таковой, вызывает определенные трудности в интерпретации различных периодов развития науки (подробнее см. Мамчур, 1987). (shrink)

Kant’s distinction between intuitions and concepts attracts perennial interpretive interest. To the extent that they discuss the imagination at all, most Kant scholars maintain that the imagination’s primary role is to generate intuitions. This dissertation argues that “image” (Bild, Einbildung) is an overlooked technical term in Kant’s work and that images—and not intuitions—are products of the imagination. The project explains how, for Kant, the imagination (as image-maker) and the senses (as intuition-maker) make distinct but essential contributions to cognition and perception. (...) I begin by showing that “image” is a terminologically marked notion in Kant, and that the imagination is responsible for generating images (chapter 1). I call these claims the Image Thesis. I then show that for Kant, intuitions are representations that depend only on the senses for their essential features (chapter 2). I call this the Strong Independence Thesis. -/- How should we understand Kant’s ubiquitous references to the imagination, then? I argue that we should understand the imagination’s activities as image-producing activities (chapter 3). I argue that images and intuitions are fundamentally distinct representations, which I label the Distinctness Thesis. Though intuitions and images are had by both rational and non-rational beings, the capacity for consciousness or apperception found in rational beings makes a difference in the structure of images but not the structure of intuitions (chapter 4). I call this the penetration view of the imagination. With this account of images in hand, I indicate why images are a necessary ingredient in theoretical cognition for Kant (chapter 5). I call this the Image-Centric Cognition Thesis. The result is a novel account of sensibility—the counterpart of the understanding—that recognizes Kant’s systematic discussion of mental imagery. (shrink)

For a period of several years the philosopher of science Hasok Chang has promoted various inter-related views including pluralism, pragmatism, and an associated view of natural kinds. He has also argued for what he calls the persistence of everyday terms in the scientific view. Chang claims that terms like phlogiston were never truly abandoned but became transformed into different concepts that remain useful. On the other hand, Chang argues that some scientific terms such as acidity have suffered a form of (...) “rupture”, especially in the case of the modern Lewis definition of acids. Chang also complains that the degree of acidity of a Lewis acid cannot be measured using a pH meter and seems to regard this as a serious problem. The present paper examines some of these views, especially what Chang claims to be a rupture in the definition of acidity. It is suggested that there has been no such rupture but a genuine generalization, on moving from the Brønsted-Lowry theory to the Lewis theory of acidity. It will be shown how the quantification and measurement of Lewis acidity can easily be realized through the use of equilibrium theory and the use of stability constants. (shrink)

Practical reason is the general human capacity for resolving, through reflection, the question of what one is to do. Deliberation of this kind is practical in at least two senses. First, it is practical in its subject matter, insofar as it is concerned with action. But it is also practical in its consequences or its issue, insofar as reflection about action itself directly moves people to act. Our capacity for deliberative self-determination raises two sets of philosophical problems. For one thing, (...) there are questions about how deliberation can succeed in being practical in its issue. What do we need to assume—both about agents and about the processes of reasoning they engage in—to make sense of the fact that deliberative reflection can directly give rise to action? Can we do justice to this dimension of practical reason while preserving the idea that practical deliberation is genuinely a form of reasoning? For another, there are large issues concerning the content of the standards that are brought to bear in practical reasoning. Which norms for the assessment of action are binding on us as deliberating agents? Do these norms provide resources for critical reflection about our ends, or are they exclusively instrumental? Under what conditions do moral norms yield valid standards for reasoning about action? The first set of issues is addressed in sections §§1–3 of the present article, while sections §§4–6 cover the second set of issues. (shrink)

Is the societal-level of analysis sufficient today to understand the values of those in the global workforce? Or are individual-level analyses more appropriate for assessing the influence of values on ethical behaviors across country workforces? Using multi-level analyses for a 48-society sample, we test the utility of both the societal-level and individual-level dimensions of collectivism and individualism values for predicting ethical behaviors of business professionals. Our values-based behavioral analysis indicates that values at the individual-level make a more significant contribution to (...) explaining variance in ethical behaviors than do values at the societal-level. Implicitly, our findings question the soundness of using societal-level values measures. Implications for international business research are discussed. (shrink)

How, if at all, is knowing how to do something defeasible? Some, the “intellectualists”, treat the defeasibility of knowledge-how as in some way derivative on the defeasibility of knowledge-that. According to a recent proposal by Carter and Navarro (Philos Phenomenol Res 3:662–685, 2017), knowledge-how defeat cannot be explained in terms of knowledge-that defeat; instead, knowledge-how defeat merits and entirely separate treatment. The thought behind “separatism” is easy to articulate. Assuming that knowledge of any kind is defeasible, since knowledge-that and knowledge-how (...) are fundamentally different beasts, the best accounts of their defeasibility must reflect the underlying differences between them. I reject a separatist treatment of the defeasibility of knowledge-that and knowledge-how. One can acknowledge certain important differences between knowledge-that and knowledge-how without thereby needing two theories of defeasibility. Ultimately, though, I’ll argue that the defeasibility of basic knowledge-how, unlike non-basic knowledge-how, is a much more difficult issue than has been acknowledged. (shrink)

DECODING THE MENO The truth the dialectic Meno attempts to search for is human excellence or virtue. Part of this process is defining exactly what each concept really means. In truth, however, Plato has given the reader the answer – the greatest human virtue or excellence is imagination. The answer is subtly weaved into the dialogue itself. Plato has subliminally communicated the pattern of excellence.